Srbija i EU: Otvoreno poglavlje

 Ovaj tekst odstupa od teme bloga (koji će možda biti preimenovan ako se nastavi nedoslednost), a u pitanju je esej napisan povodom konkursa koji je raspisala delegacija EU u Srbiji, pod naslovom “Srbija i EU: Otvoreno poglavlje“ (Iz teksta konkursa: "Koji je doprinos Srbije EU, šta su to srpska kultura, istorija, umetnost, čime će to EU biti bogatija kada Srbija postane njen član samo su neke od tema na koje se takmičari mogu osvrnuti u svom eseju"..."i tako daju doprinos novoj fazi odnosa Srbije i Evropske unije u kojoj se očekuje otvaranje pregovaračkih poglavlja sa EU"). 

Iako je ovaj esej proglašen najboljim, on, naravno, sigurno nije baš u potpunosti odgovorio na temu sa svih strana, a jedan od osnovnih razloga tome je postavljeno ograničenje (do 1500 reči). U njemu je navedeno koja je ideja i koje aspekte i na koji način analizira, ali nema sumnje da svako ima svoj odgovor na ova pitanja, pa nije loše da svako za sebe i pokuša da odgovori, baš u danu kada slavimo Evropu.

Srbija i EU: Otvoreno poglavlje

Pregovaračka poglavlja o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, pred kojima i jedna i druga danas stoje, predstavljaju samo još jednu, novu etapu u odnosima Srbije i ostatka kontinenta, kojima moramo pristupiti pomalo višeznačno: s jedne strane, to je odnos Evrope sa samom sobom i prema samoj sebi, odnosno jednom svom delu i jednom od svojih lica, kao i odnos Srbije prema Evropi kao svom okruženju koje predstavlja sastavni deo njenog, ili njenih, identiteta; zatim, to je mesto Srbije unutar svih evropskih tokova, jer impulsi koji struje kontinentom u svakoj od pojedinačnih kultura dovode do jedinstvenih reakcija, koje tada zajedno čine sliku Evrope; najzad, ukoliko želimo da sagledamo doprinos Srbije ukupnoj evropskoj kulturi, evropskom nasleđu, duhu i identitetu, moramo posmatrati originalnu različitost Srbije u odnosu na Evropu, kako bismo, najzad, tu posebnost uklopili u jednu opštu evropsku sliku, u kojoj ona postaje jedna od mnoštva zajedničkih evropskih specifičnosti. Svakoj od navedenih veza nećemo pristupati pojedinačno i analitički, ali ćemo pokušati da ih ne gubimo iz vida u traganju za odgovorom na pitanja koja su predmet ovog teksta.  

Zadatak, dakle, ne biva lakši ni kada pokušamo da definišemo ta dva subjekta ovog odnosa – Evropu, u čijem imenu sažimamo čitavo evropsko kulturno i duhovno područje, danas, uslovno rečeno, omeđeno zemljama Evropske unije, i Srbiju, za koju je ovo područje nekad teško definisati, pre svega zbog suštinske ispreplitanosti svih balkanskih kultura, od kojih su neke već punopravne članice EU, pri čemu ne smemo u izlaganju dozvoliti sebi da neki zajednički element ovih kultura definišemo kao samo srpski, niti dozvoliti da politička razgraničenja postanu ograničavajući činilac ove rasprave. Naprotiv, upravo taj stav može biti prva stavka u rasvetljavanju srpske pozicije u EU: budući da značajan deo regiona u kojem se Srbija nalazi već predstavlja deo Evropske unije, a polazeći od činjenice da on obuhvata mnoštvo nerazdvojivih kultura, EU, posmatrana kao kulturna, vrednosna i duhovna zajednica, bi bez Srbije ostala nedorečena, a Srbija bez EU gotovo osakaćena i suštinski nemoguća i lažna.

Kako bismo izbegli opasnost da skliznemo u slična i druga opšta mesta i parole, neophodno je držati se poznatih, priznatih i nedvosmislenih fenomena vezanih za razvoj i značaj srpske kulture u evropskom kontekstu i posmatrati ih u široj istorijskoj perspektivi, opet, bez upuštanja u mitove i preuveličavanja, ali u njihovom tumačenju možemo potražiti i neke simbolične vrednosti, jer kultura i umetnost to dopuštaju, a upravo su to niti koje bi trebalo da povezuju Evropu, a ne samo geografija, politika i birokratija.

Svako kulturno i političko lociranje Srbije u Evropi, bez obzira na tačku gledanja koju zauzimamo, prostorno podrazumeva čuvenu odrednicu „granica Istoka i Zapada“, a vremenski kao polaznu tačku ima Srednji vek. Kada je u pitanju istorijski sled događaja, stvari su prilično jasne po pitanju trenutka kada su srpska država i kultura počele da se razvijaju, ali, kao što je to često slučaj kada se nalazimo u sferi duhovnog, navedena „granična pozicija“ često biva tumačena na različite načine. Poznato je da mnogo zemalja, posebno onih sa „evropske periferije“, kao jedan od elemenata svog identiteta ističe taj međaški položaj, pa je neophodno odrediti koji je to Istok i koji je to Zapad koji se susreću na nekom određenom području. Danas se čini da se pod „granicom“ uglavnom podrazumeva istovremeno prisustvo zapadnoevropskog i ruskog uticaja, ranije je to bio spoj Evrope i Orijenta, a još ranije linija razgraničenja Zapadnog i Istočnog rimskog carstva. Najlakše bi bilo izraziti oduševljenje činjenicom da je ovo područje mešavina svega i svačega, nabrojati izdanke te kulture koju krase različita nasleđa i završiti priču, ali pitanje je da li ta ravnomerna zastupljenost svega odgovara istini.

Mnogi su do sada odgovarali na pitanje koji je to doprinos srpske kulture i umetnosti evropskoj, i svetskoj, i šta je to najznačajnije i jedinstveno što su one iznedrile. Najčešći odgovor, prilično smislen i precizan (ako za sada ostavimo po strani da ne uzima u obzir čitavu modernu epohu, u širem smislu reči), jeste: srednjovekovno fresko-slikarstvo i narodna poezija, čiju formalizaciju uglavnom vezujemo za period romantizma. Razlozi za navođenje baš ovih pojava poklapaju se sa onime što je zasluženo prepoznato na širem nivou koji izlazi iz okvira nacionalne kulture, ali, ako krenemo redom, srpska srednjovekovna umetnost, kultura uopšte, je baš to što Srbiju stavlja u okvir Zapadnog sveta i zbog čega sva nesigurnost i stidljivost sa kojom se to kod nas generalno čini postaju nepotrebne i besmislene. Od svog nastanka, Srbija, dakle, jeste na granici istoka i zapada, ali to su evropski istok i zapad, „istok zapada“ i „zapad zapada“, to su grčki i latinski svet, koji zajedno predstavljaju osnovu Zapadne civilizacije. U tom periodu, Srbija svakako pripada vizantijskom prostoru, a to je prostor koji kroz čitav Srednji vek neguje grčko antičko nasleđe, nasleđe civilizacije u kojoj se rodio Zapad, nekad u značajnijoj meri nego što je to slučaj u zapadnoj Evropi, u kojoj dolazi do njenog ponovnog otkrića, a upravo je srpska srednjovekovna umetnost jedan od najlepših primera „renesanse pre renesanse“, ali nije ostala imuna ni na uticaje zapadnoevropske srednjovekovne umetnosti.

Nakon pada jugoistoka Evrope pod naletom Otomanske imperije, srpsku kulturu pratimo u dva pravca, od kojih jedan predstavlja selidbu na sever, pri čemu dolazi do sjedinjavanja te srpsko-vizantijske tradicije sa kulturom tzv. Mitteleurope. I baš kao što možemo reći da se moderan zapadni čovek rodio negde na granici vrhunca renesanse i njenog neizbežnog samourušavanja, srpski kulturni prostor taj preobražaj doživljava sa Seobom, pa čitav njegov današnji sever, kao deo tog mitskog srednjoevropskog prostora visoke kulture, svedoči o specifičnom srpskom izrazu u periodu baroka, klasicizma i kasnije. Sa druge strane, stvaralaštvo pod turskom okupacijom seli se u sferu usmenog, što je dovelo do čuvene, gotovo neverovatne i potpuno jedinstvene narodne poezije, koju će i čitava Evropa s velikim oduševljenjem otkriti u romantičarskom traganju za nacionalnim mitovima i slobodnim proizvodima iskonske, kolektivne svesti.

Međutim, uprkos svemu do sada navedenom, i nakon oslobođenja Balkana on će ostati u očima zapadne Evrope deo Orijenta, što, iako ne treba negirati snažno i bogato otomansko nasleđe i velikog dela Srbije, ipak možemo smatrati predrasudom, zasnovanom pre svega na neznanju i dugoj razdvojenosti. Ta „nametnuta inferiornost“ Balkana kao „drugog“ u odnosu na Evropu kod nas je dovela ili do preterane i nepotrebne „autobalkanizacije“, ili, s druge strane, do stida od orijentalnog nasleđa, umesto čega bi možda bilo bolje da svi zajedno uživamo u slikama koje podsećaju na taj sada već nestvarni svet u kome se Orijent izlio u Evropu i koji je prisutan u, recimo, arhitekturi južne Srbije ili na sjajnim slikama Paje Jovanovića.

Od kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, srpska kultura ponovo počinje da gradi prekinute veze s ostatkom Evrope, sada sve više u jugoslovenskom kontekstu, zadržavajući sve navedene elemente grčko-latinske, tursko-balkanske i srednjoevropske tradicije, uz uključivanje u moderne evropske tokove, pre svega snažnom vezanošću za francusku kulturu, i tu dolazimo do sledećeg velikog perioda u kulturi i umetnosti, a to je stvaranje avangardnih pokreta (Jugo-dada, Zenitizam, nadrealizam), čiji je odnos sa sopstvenom i evropskom tradicijom vrlo dinamičan i promenljiv, a srpski/beogradski nadrealizam može se istaći kao koncept od izuzetnog značaja u širem evropskom okviru, budući da se zajednički i istvoremeno razvijao sa francuskim nadrealizmom.

Najzad, današnja „Evropska porodica naroda“ obuhvata kulture koje su bile podeljene u sledećem velikom periodu istorije Evrope, do pada Berlinskog zida, pri čemu je Srbija, kao deo Jugoslavije, ponovo bila „negde između“, jer nikada nije zapravo ni bila iza „gvozdene zavese“ i deo onoga što se u tom smislu na Zapadu smatra Istočnom Evropom, u stalnoj i živoj komunikaciji sa tendencijama u kulturi ostatka kontinenta, a zemlje naslednice te jedinstvene ideje i fenomena, uz jasan otklon od svih neljudskih aspekata komunizma, treba s ponosom da pokažu ostatku Evrope sva svedočanstva o neponovljivom duhu života u socijalističkoj Jugoslaviji, koji se nigde ne može uočiti kao u, na primer, u dizajnu i arhitektonskom i spomeničkom nasleđu iz toga vremena. U svetlu te podele Evrope, ovo je njeno treće lice.

O periodu devedesetih nećemo govoriti zbog toga što su tema ovog teksta kultura, život, stvaranje, istina i istorijske veze, a ne besmisao, razaranje i laži. Takođe, recimo i to da bismo potpuniji odgovor na pitanja koja su predmet ovog teksta mogli dobiti i predstavljanjem pojedinačnih dostignuća i ličnosti od značaja za srpsku (i jugoslovensku) kulturu, jer im njihova izuzetnost na lokalnom nivou daje i vrednost u evropskim okvirima, kao i analizom stava koji ima za cilj smeštanje Srbije u okvire nekog drugog, ne-evropskog kulturnog pordučja, čija se netačnost vidi već i iz ovog kratkog pregleda, ali će te teme ostati van okvira ovog rada. 

Iako su veze Srbije i EU još čvršće ako posmatramo bogate kulturno-istorijske veze Srbije i pojedinačnih zemalja-članica EU, one će biti na ovom mestu zanemarene, a cilj ovog teksta bio je da pokušamo da doprinesemo zatvaranju stalno otvorenog i suštinski važnog poglavlja, u kojem se razmatra srpsko-evropsko kulturno-istorijsko jedinstvo i međusobno nadopunjivanje na idejnom i identitetskom nivou, gde se subjektima ovih odnosa pristupa kao pomalo apstraktnim totalitetima (ali uz konkretno navođenje integrišućih manifestacija i proizvoda kulture), kako bi naredna poglavlja u njihovom formalnom razvoju mogla da budu otvorena.

Lucidnost: Igra svetlosti i senke

Povod za temu sadržanu u naslovu ovog teksta nije baš najsjajniji, pre svega jer je vezan za promenu jedne loše prakse uočene na društvenim mrežama u poslednje vreme, pa se obavezujemo na samom početku da će se posle vrlo kratkog pametovanja i pomalo nekulturnog ispravljanja, brzo preći na neke zanimljivije priče do kojih je moguće stići. Radi se o tome da, uglavnom kada su tema nastupi ovdašnjih političara, mnogi upotrebljavaju reč „lucidan“ želeći da ih kvalifikuju kao lude, luckaste, sumanute, i slično. Naravno, svako ko koristi ispravno ovu reč će možda pomisliti da je preterano reći da ova pogrešna upotreba dobija razmere epidemije, ali iskustvo govori da je tako, a utešne reči za one pogođene ovom epidemijom jesu te da je uočeno da su i neke istaknute i učene osobe takođe sklone ovoj krivoj praksi.

Ako malo nagađamo o uzroku ove pojave, korišćenje reči lucidan u opisanom negativnom smislu može da bude povezano sa činjenicom da po obliku, tj. korenu, malo vuče na neko ludilo, pa je možda i razumljivo da lucidan zvuči luckasto, a svi poznajemo i stranu, uglavnom englesku, reč lunatic, kao i lunacy, za koje takođe možemo da nagađamo da doprinose ovoj pojavi. Srpski pridev lud, ili imenice ludak ili ludilo, ne kriju neku zanimljivu priču, imaju neki pretpostavljeni indoevropski koren, a samo poneki ne-baš-etimolozi povezuju lude i ljude, uglavnom svodeći ih na zajedničku podrazumevanu slbodu. S druge strane, reč lunatic, kao što je poznato, ako je definišemo etimološki, odnosi se na periodično ludilo koje je izazvano uticajem Meseca (lat. Luna – mesec).

Ako Mesec može da izazove privremeno ludilo, onda ono između dva ludila jeste lucidnost, dakle sasvim suprotna stvar. Naime, pridev lucidan znači jasan, svetao, blistav, pa ako nekome uputimo taj epitet, to nikako ne može imati pogrdno značenje. Naprotiv, bilo bi veoma lepo ako bi se, na primer, dosadašnje izlaganje u ovom tekstu moglo okarakterisati kao lucidno. Tako i u medicini, psihologiji, pravu, kada osoba koja pati od izvesnog duševnog oboljenja na trenutak povrati svest, ti „svetli trenuci“ se nazivaju intervalima lucidnosti. Zaključak je da ako je izlaganje nekog političara lucidno, onda govorimo o bistrini njegovog duha i svesti, a ne o njegovoj mahnitosti.

Lucidnost je reč nastala od latinske reči lux, lucis, koja označava svetlost, i od istog korena imamo i reč luča, koju uglavnom povezujemo sa Njegoševom Lučom mikrokozma, odnosno svetlošću mikrokosmosa, pri čemu bismo taj mikrokosmos mogli povezati sa nama samima, sa duhom čoveka. I dok Njegoš govori pre svega o duhovnoj svetlosti, poznajemo i pojmove vezane za svetlost razuma, odnosno doba prosvećivanja, prosvetiteljstva, kako nazivamo period kad je svetlost razuma počela da rasteruje mrak neznanja onog popularno nazivanog „mračnog srednjeg veka“. Zanimljivo je da su prve lampe nastale upravo u tom veku svetlosti i razuma, što vodi do zaključka, kako to kaže Englund, da postoji veza između materijalnog i duhovnog (pr)osvetljenja. 

Dok čovek tako, kao na nekoj kjaroskuro slici, živi između lucidnih momenata i pomračenja uma i ludila, jer ni zdrav razum nije apsolutna kategorija, vratićemo se na srpske političare, i to na jednog koji voli da interpretira italijansku pesmu „Santa Lucia“, jer je ona direktno vezana za ovu temu i imenom Lucia, izvedenim od pomenute latinske reči za svetlost. Ime iz naziva pesme upućuje na Svetu Luciju, mučenicu koju slave sve hrišćanske crkve, koja dobija značajnu ulogu i u Danteovoj „Božanstvenoj komediji“, jer upravo ona, po nalogu same Bogorodice, obaveštava Beatriče da je pesnik zalutao u „mračnu šumu“ i da treba da mu pomogne. Inače, Sveta Lucija je zaštitnica čula vida, a Bogorodica Dantea naziva njenim (Lucijinim) vernikom, što se povezuje sa izvesnom očnom bolesti Danteovom, koju on spominje u jednom drugom delu, a koju je navodno zaradio zbog intenzivnog čitanja (na nivou metafore možemo da se zapitamo da li je uopšte moguće da nas čitanje dovede u bilo kakav mrak i slepilo). U svakom slučaju, Beatriče je poslala Danteu Vergilija, te je počeo Danteov put spasenja iz mračne šume, a bolji vodič od Vergilija za izlazak iz nje ne postoji, jer, kao što znamo, Vergilije predstavlja svetlost ljudskog razuma.

Marihuana: konac delo krasi

Dok traje debata o legalizaciji upotrebe marihuane, kako u zemljama u kojima je ona legalizovana, tako i u zemljama u kojima je ona još uvek zabranjena, glavno pitanje koje se postavlja jeste da li korisnost njenog konzumiranja nadmašuje njenu štetnost, ili je situacija obrnuta. Tradicionalno, navikli smo da marihuanu posmatramo kao narkotik i na pitanje šta je marihuana većina ljudi će odgovoriti da je to droga pre nego da je lek, jer nam je lakše da svrstavamo stvari u kategoriju dobrih ili loših, crnih ili belih, iako su to vrlo retko, a siva može da ima mnogo nijansi (čak više i od pedeset).

Svakako, u aktuelnoj debati medicina je ta čiji stavovi se moraju najpre uvažiti, mnogo pre, recimo, ekonomije koja je i u ovu debatu neretko umešana, ali, s obzirom na to da ljudi češće zaziru od stvari koje ne poznaju, ne bi bilo loše da se u procesu razmatranja svih pozitivnih i negativnih strana medicinske i rekreativne upotrebe marihuane sagledaju i jezički aspekti termina koji su u upotrebi. Uostalom, sve je reč i reč je sve, pa u priči o rečima ne možemo da ne dotaknemo sadržinu koja je u njih umotana, a i reči imaju onu konotaciju koju smo im sami odredili, njihovi oblici i značenja podložni su promeni, baš kao i stvari na koje se odnose.

Počnimo od reči marihuana, koja krasi naslov ovog teksta, jednim možda razočaravajućim podatkom, a to je da se pravo značenje i poreklo ove meksičke španske reči ne znaju. Poznato je da se ovaj naziv povezuje sa ličnim imenom María Juana, u engleskoj varijanti Mary Jane, ali se pretpostavlja da to spada u domen narodne etimologije, pre svega jer je pisanje reči marijuana sa „j“ engleska inovacija, dok se originalna španska reč pisala sa „h“, marihuana.

 

Srpski naziv ove biljke jeste konoplja i za nju znamo da ima široku primenu, a kao narkotik koristi se kao klasična marihuana ili kao hašiš, smolasta materija koja se dobija iz konoplje i zatim konzumira na različite načine. Reč hašiš krije jednu neobičnu pruču – u pitanju je arapska reč koja označava suvu travu, a zanimljivost je to što je ova reč u mnogim evropskim jezicima prisutna kao jedno od imena reči koje se odnose na ubistvo, kao npr. eng. assassin, assassination, a sve od islamskih ratnika iz vremena krstaških ratova koji su nakon konzumiranja hašiša (konzumenti hašiša - hashishiyyin) napadali i ubijali svoje protivnike (kada smo već kod psiholoških efekata upotrebe narkotika, spomenimo i heroin, za čiji naziv se smatra da je vezan za reč heroj, zbog euforičnog osećaja koji proizvodi).

Opisana slika prirodno budi negativne asocijacije na upotrebu marihuane, što je besmisleno naročito ako se posmatra sa stanovišta onih koji drže da je marihuana koja se koristi i u rekreativne svrhe mnogo bezbednija od, recimo, alkohola, ali u svakom slučaju ona može imati različitu primenu i isključivo je u rukama čoveka odluka o tome da li će nešto što mu je dato iskoristiti u dobre ili loše svrhe. Nabrajanje svih medicinskih koristi koje možemo imati od upotrebe marihuane, što je trenutno mnogo važnija tema, bi dovelo do napuštanja okvira ovog teksta, ali sama imenica konoplja, za koju se pretpostavlja da je skitskog ili tračanskog porekla, upućuje na to da nam je jako dugo služila u praktične svrhe, pa tako od njenog korena dolaze i današnje srpske reči kanap, konopac, konac, o čemu svedoči i Vukov Rečnik, ali i englesko platno, i slikarsko, canvas (reč konoplja ima isti koren koji je u osnovi grčkih, latinskih i germanskih naziva cannabis, kannabis, hemp). 

Mnogo je legalnih stvari koje u zavisnosti od njihove upotrebe mogu dovesti do opasnih posledica po pojedinca i društvo, ali mnogo pre tih stvari, pa i pre samih reči kojima ćemo ih označiti, čovek je dobio slobodu izbora da postupi dobro ili loše, a ta sloboda podrazumeva i njegovu odgovornost. Na društvu je da ograniči mogućnost pojedincu da zloupotrebom postojeće situcije ugrožava druge ljude, ali dok se to isto društvo bavi odlučivanjem o tome da li će pojedinca osloboditi odgovornosti tako što će mu u startu uskratiti slobodu izbora,  nečiji život visi o vrlo tankom koncu.