Kurtoazija: Jezik civilizacije

Priča o toleranciji, koja je bila tema jednog od prethodnih postova, može biti dobra osnova za razmišljanje o iskrenosti sa kojom postupamo u određenoj situaciji, imajući na umu u njemu plasiranu poruku da nije dovoljno samo ponašati se u skladu sa principima koje tolerancija kao ideja promoviše, već je bitno usvojiti ih i iskreno prihvatiti. Kako se ne bismo vraćali na istu priču, dodaćemo samo još to da se, u našem pokušaju da se reči tolerancija doda jedna malo šira konotacija, možda javlja opasnost od zaključka da je neiskrenost u tolerantnom ponašanju isto što i odsustvo tolerancije, što svakako nije slučaj. Dakle, čak i kada nema stvarnog razumevanja za druge, civilizovano ponašanje je minimum ispod kojeg čovek ne bi trebalo da se spušta, pa tako pridev civilizovan postaje početak etimološke priče o ponašanju čoveka i građanina, za koju odmah upozoravamo da obuhvata malo širu grupu raznorodnih reči.

Reč civilizovan direktno vodi poreklo od latinske reči civilis, što doslovno znači „građanski“, odnosno koji se odnosi na građanina (civis), i, u značenju koje se vezuje za ponašanje, podrazumeva postupanje koje dolikuje jednom građaninu, za razliku, recimo, od ponašanja koje je karakteristično za vojnike (i danas kada pomislimo na vojničke manire ne dobijamo baš pristojnu sliku, da ne govorimo o starom i srednjem veku).  Pridev civilis dobio je svoje varijante i u drugim evropskim jezicima (npr. eng. „civil“), koji se koristi paralelno sa njemu srodnim pridevom courteous, ili u srpskom kurtoazan, učtiv, uljudan (u srpskom možda manje upotrebljavan, ali želimo da istaknemo francusku formu koju smo preuzeli i latisnki koren, koji su prisutni i u varijantama u drugim jezicima, ali u svakom slučaju često čujemo da je neko nešto uradio „iz kurtoazije“).

Nakon građanina, sa analizom kurtoazije, pomeramo se na drugačiji društveni sloj i prostor, a to je dvorski ambijent, jer se ona vezuje za ljude sa dvorskim manirima. Setimo se engleske varijante istog prideva courteous i imenice court, koja, između ostalog, označava dvor, i veza između dvora i kurtoazije postaje očiglednija. Maniri dvorskog ponašanja asociraju nas na priče o srednjovekovnim damama i vitezovima, a iz perioda renesanse čuvena je knjiga „Dvorjanin“ (Il Cortegiano) italijanskog pisca Baldasarea Kastiljonea, koja na jedan prilično moderan način predstavlja gotovo priručnik dvorskog ponašanja. Sama knjiga ima oblik dijaloga koji se odvija među plemstvom na dvoru u Urbinu, u toku kojeg se iznose osobine i norme ponašanja savršenog dvorjanina.

Slika koju dobijamo nije samo taksativno navođenje pravila i osobina, već se stiče utisak o određenoj izveštačenosti, budući da nijedno ponašanje nije apsolutno i svoje postupke moramo usklađivati sa trenutnom situacijom, a svet dvora stavlja se naspram prirodnog sveta, koji se čini primitivnijim. Iskrenost u postupanju, dakle, nije uvek od primarnog značaja za jednu pristojnu i civilizovanu osobu, čega je najbanalniji primer, recimo, laganje kada ne želimo da uvredimo nekoga, dok pomalo detinjasti stav „ja kažem svima sve u lice“ može da bude svojstvo ružnog i nekultivisanog ponašanja.

Imenice koje označavaju dvor (npr. eng. court, ita. corte), i koje su u osnovi „kurtoazije“, dolaze od latinske reči cors, cortis, a i u srpskom jeziku imamo reč „udvornost“ koji se odnosi na izvesne manire u ponašanju, pa iz istog korena, baš kao i drugi jezici, imamo udvaranje, udvarati se, dodvoravati se i sl., koji podrazumevaju neko lepo ponašanje u cilju pridobijanja osobe prema kojoj je ono usmereno. Stariji oblik latinske imenice dvor (cors) je cohors, koja je, u stvari, sastavljena od com- (cum) i hortus, što znači „bašta, vrt, ograda“ (u srpskom npr. znamo za hortikulturu, koja sadrži ovu imenicu), što sve upućuje na određeni ograđeni posed ili dvorište. Zanimljivo je da je rođak imenice hortus i engleska imenica yard, a njihovo poreklo deli i naša reč grad, koju smo, skrivenu, već upotrebili malopre u rečima ograda i ograđen, što nas vraća do građanstva sa kojim smo i započeli ovu priču. 

Spisak srodnih reči bi možda mogao da se proširuje u nedogled, u zavisnosti od asocijacija u datoj prilici i našoj želji da neka ne bude izostavljena, slično spisku rođaka za neko veliko slavlje za koji postoji opasnost da postane veći nego što to prostor i kvalitet zabave dozvoljavaju, pa zato moramo da smognemo snage i volje da presečemo i zaustavimo se u njegovom proširivanju. U svakom slučaju, opisane reči upućuju na zaključak da stupanjem u građansku zajednicu, koja predstavlja udaljavanje od prirodnog i primitivnog stanja stvari, prihvatamo i norme civilizovanog ponašanja. Pri tome, učtivost se možda može učiti, ali za građansku kulturu i civilno društvo nepohodno je, pre svega, razvijati osećaj odgovornosti za svoje postupke i svest o efektima sopstvenog ponašanja.

Grdana: Nomen est omen

Poznato je verovanje da ime određuje karakter i sudbinu čoveka, pa se njihova značenja vrlo brižno razmatraju prilikom krštenja deteta ili, recimo, davanja imena likovima u književnim i, uopšte, umetničkim delima. Ovih dana je aktuelan film koji u svom nazivu sadrži ime svoje glavne (anti?)junakinje: Maleficent. Kao što znamo, priča o Zloj vili dobrim delom prati vrlo inventivnu predistoriju poznate bajke i, iako je možda malo manje „bajna“ u odnosu na tradiciju, prikazana nam je veoma lepa priča o čarobnoj devojci čistog srca, koje biva pomračeno zbog izdaje. Mnogo je u filmu vrednih poruka i zanimljivih motiva, ali oni nisu predmet ove priče, a ovaj uvod je imao za cilj postavku činjenice da je Grdana do jednog odlučujućeg trenutka predstavljena, najjednostavnije rečeno, kao dobra.

Osnovni problem može se naći u tome što je svako odstupanje radnje filma od tradicije sasvim uspešno osmišljeno i „pokriveno“, ali nije sasvim jasan odgovor na pitanje zašto protagonistkinja ima od rođenja tako zlokobno ime, ako ono odgovara njenoj prirodi samo u kasnijem periodu njenog života. Nastavak priče se uglavnom odnosi na analizu ovog pitanja, a odgovora za sada nema. Naravno, argumenti tipa „Pa to je samo bajka“ ili „Pa nisu mogli da promene opštepoznato ime junakinje iz bajke“ se ne prihvataju najpre zato što su druga odstupanja, kao što je već rečeno, lepo objašnjena i opravdana, a zatim i zbog toga što nisu zanimljivi i ne služe ničemu.

Ime protagonistkinje nedvosmisleno upućuje na njenu zlu prirodu, jer je ime Maleficent u sebi obuhvata prilog male, što znači zlo(često), loše (takođe imamo pridev malus, u značenju zao, loš, i imenicu malum, kao zlo, nesreća, nevolja) i glagola facere – činiti (latinski jezik poznaje i kompletan glagol malefacere, zločiniti, čiji je particip prezenta maleficiens, onaj koji čini zlo). Dakle, u pitanju je osoba koja čini zlo i pretpostavljamo da je u originalnoj bajci to ime i odabrano jer je potpuno u skladu sa funkcijom i karakterom ovog lika. U srpskom jeziku poznajemo sličnu latinsku reč, ali suprotnog značenja, a to je beneficija, benefakcija, i njima srodne, koje označavaju dobročinstvo i dobit, jer prvi deo reči čini prilog bene, koji znači dobro. Srpski prevod imena zle vile deluje sasvim prikladno, s obzirom na negativan prizvuk imena Grdana (prisetimo se i značenja glagola grditi i prideva grdan) ili u nekim varijantama Zlurada. Dakle, ako se vratimo na tezu da se imena dodeljuju na osnovu svog značenja, a u skladu sa (željenim) karakterom onoga kome se ime daje, zaista nije jasno zbog čega ova junakinja od svog rođenja nosi ime Maleficent.

 

Ako ime Grdane upućuje na njen mračni karakter, ime Aurore stoji na suprotnoj strani spektra dobro-zlo (pošto pratimo film, razmišljamo o ovoj varijanti imena princeze, iako ih u različitim varijantama bajke ima više, kao kod nas Trnoružica). Većina ljudi zna da aurora znači zora na latinskom, pa ako bismo se poigrali ovim imenom, mogli bismo da se zapitamo i zašto i ovo ime, kao što je to slučaj sa Grdanom, nije prevedeno kao, na primer, Zorana. Naravno, menjanje imena na koje smo navikli deluje pomalo komično, pa ćemo otići korak dalje i reći još to da pomenuta latinska imenica aurora predstavlja rođaku imenice aurum, što je zlato (simbol Au). Nećemo reći da je princeza trebalo da se zove Zlata ili Zlatinka, već to da i zlato i zora imaju zajedničku osobinu koja podrazumeva sijanje, svetlost, sjaj, što je pretpostavljeni koren ovih au reči, pa je princeza Aurora mogla da bude i Svetlana (jer svitanje i svetlost i kod nas imaju isti koren, ali adekvatnija latinska varijanta Svetlane je možda ipak Lucija, od imenice lux, lucis, što znači svetlost). 

U odbranu ovog filma, valja reći da ni u istoriji književnosti greške ili zanemarivanja pri davanju imena likovima nisu retkost, pa se, na primer, i velikom Bokaču često zamera da je pojedinim likovima Dekamerona birao imena na osnovu pogrešne etimologije. Dakle, nemoguće bi bilo reći da takve greške umanjuju kvalitet i doživljaj dela, što svakako važi i za opisanu nelogičnost filma Maleficent.

Tolerancija: Od podnošenja do ponošenja

Uprkos tome što se retko dešava da prođe duži vremenski period u toku kojeg ne dobijemo povoda da se zapitamo o tolerantnosti našeg društva, reč tolerancija teško da može biti označena kao reč nedelje ili meseca, budući da se radi o uvek aktuelnom pojmu, ideji, principu, koji čovečanstvo nosi sa sobom, razvija ga i unapređuje još od osvita modernog doba. Glagol nositi u prethodnoj rečenici nije sasvim slučajno odabran. Naime, reč tolerancija vodi poreklo od latinskog glagola tolerare, što znači podnositi, trpeti, a koji je izveden od glagole tollere, što znači dići, uzeti na sebe, i savim je lako uočiti da i u latinskom, kao i u srpskom jeziku, postoji vrlo jasna veza između nošenja i podnošenja. Kada izađemo iz okvira lingvistike, može se učiniti da je i sama tolerancija prilično težak teret koji ljudi nose na svojim leđima, kao i da vrlo često ne mogu da podnesu njegovu težinu, pa ga često i zbace a zatim i pogaze.

Istorijski posmatrano, tolerancija podrazumeva da se nešto istrpi i ne sprečava, bez obzira na naš (negativan) stav o tome, a na Balkanu je najčešće u zagrljaju sestre-reči suživot. S pravom se postavljaju pitanja vezana za to da li je ovako shvaćena tolerancija dovoljan cilj ili je ona puko trpljenje i podnošenje nečega sa čime suštinski možemo i da se ne slažemo i što zapravo ne prihvatamo. Kako se ne bismo vrteli oko opštih mesta, najbolje je posmatrati nama uvek aktuelne društvene konflikte, a to su pre svega oni zasnovani na verskim, nacionalnim i seksualnim različitostima. Tolerancija, kakvu najčešće propagiraju naše političke vođe, obavezuje svakog građanina da ni pod kakvim okolnostima ne preduzima nasilne, verbalne ili fizičke, mere protiv pripadnika neke od navedenih manjina. S druge strane, ona dozvoljava suštinsko neprihvatanje, pa, naročito u dane organizovanja Parade ponosa, najčešće čujemo rečenice kao što je „Može neko s time da se ne slaže“, „Koliko god neko mislio da je to loše i pogrešno“, što, dakle, toleranciju svodi na najosnovnije značenje te reči, a to je podnošenje.

Možda se možemo složiti da je tolerancija u tako serviranom obliku jedan civilizacijski minimum, ali je jasno da ona ne podrazumeva iskreno prihvatanje različitosti, a upravo je to prihvatanje ono što treba propagirati. Tolerancija je možda, na primer, bila neophodna za stabilizaciju međuetničkih klanja na Balkanu, ali ona ne sme da bude cilj, već polazište. Tek kada prevaziđemo uobičajeno poimanje tolerancije, možemo se približiti vrednostima jednog modernog i, pre svega, moralnog društva. Ako je moguće da se neko ne slaže s time, neka se samo zapita da li mu je svejedno da li ga neko voli ili ga tek podnosi.

Naravno, svet je odmakao u konceptualizaciji pojma tolerancija, pa je UNESCO još devedesetih godina u svojoj definiciji toleranciju podigao na nivo aktivnog delovanja u cilju prihvatanja različitosti, zasnovanog na uvažavanju, znanju, komunikaciji. 

Na kraju, možemo da se vratimo na početne etimološke analize i poigramo se sa glagolom tollere, koji u svom punom obliku glasi: tollo, tollere, sustuli, sublatum. Od njegovog participa perfekta (sublatum) latinski jezik je dobio pridev sublatus, koji znači ponosan. Sada vidimo da nam i srodnost ponošenja i podnošenja poručuje da je potrebno samo malo promeniti perspektivu, kako bismo se manje podnosili a više ponosili različitostima.

Talenat: Teškoće darovitosti

Većina nas je u životu ispratila bar neki talent show, a javnost je ovih dana već u fazi iščekivanja novih sezona raznih sličnih programa. Ono što smo do sada naučili iz iskustva sa njima jeste relativnost značaja talenta takmičara, pa tako sudije u pojedinim takmičenjima posežu za rečničkim definicijama talenta, kako bi im to bio parametar prilikom ocenjivanja, dok se u nekim drugim traga za činiocima uspeha koji su potrebni pored samog talenta. Kada je u pitanju jezik, u srpskom je imenica talenat potpuno odomaćena pozajmljenica, ali i prilično opravdana, iako to može biti predmet diskusije, ali ne ove, jer ovde pratimo neke druge aspekte reči i koristimo pre svega etimologiju kao sredstvo (i izgovor) da se odredimo prema nekoj aktuelnoj temi ili pojavi. Naime, u antičkom svetu, talenat je najpre označavao meru za masu (određena količina vode, zlata, srebra), koja je naziv preuzela od grčke reči talanton, što je najpre označavalo vagu za merenje, pa zatim i samu jedinicu mere (oko 26 kilograma), da bi, najzad, talenat postao naziv za novac određene vrednosti (jedan talenat je vredeo npr. šest hiljada drahmi, što odgovara vrednosti 26 kilograma srebra). Talenat je kao novac ušao u Bibliju i tako dolazimo do značenja ove reči koje danas poznajemo.

Poznata biblijska Priča o talentima (ili talantima) je Isusova parabola zbog koje reč talenat svoje današnje značenje duguje hrišćanstvu. Kao što znamo, priča se odnosi na jednog gospodara koji pred polazak na put ostavlja svojim slugama izvesnu količinu talenata, kako bi po povratku video na koji način su oni raspolagali tim novcem i da li su ga na pravi način iskoristili. Poruka je jasna ako aktere ove alegorije tumačimo u hrišćanskom ključu: gospodar je Bog, sluge su ljudi, a talenti su darovi koje nam je Bog podario i koje treba da koristimo, a ne da budemo njihovi pasivni imaoci (aktivno delanje u skladu s onim što nam je podareno je put ka Bogu, a neaktivnost i dokolica daju prostora đavoljim silama). 

Za razvijanje talenta je, logično, posebno zainteresovana razvojna psihologija, a u njoj postoje različita tumačenja odnosa između darovitosti i talenta, pa se tako nailazi na shvatanja po kojima su u pitanju potpuni sinonimi, zatim na ona po kojima je darovitost potencijalna a talenat ispoljen, itd. Ako izuzmemo naučne terminološke razlike, ono što je zajedničko svim pedagoškim razmatranjima i onim vezanim za sve oblasi ljudskog stvaralaštva (poznate su reči velikih umetnika o odosu talenta i truda u procesu stvaranja) jeste pretvaranje urođenih sposobnosti u veštinu, a uspeh se uvek vezuje za aktivnost, rad i vežbanje. Dakle, kada u bilo kojoj ravni posmatramo reč talenat, bez obzira na to da li se u životu više vodimo rečima umetnika, Isusa ili naučnika, uviđamo da je delanje sastavni deo njegovog punog značenja i da u suštini talenat i ne postoji bez rada, pa tako nema ni izgovora za lenjost i pasivnost.

 

          U našoj priči o talentu preskočeno je jedno značenje ove reči koje je bilo prisutno mahom u romanskim jezicima u srednjem veku, kada je talenat značio želja ili volja, jer ova faza naizgled i nije toliko značajna za našu temu. Međutim, ako bismo nekako hteli da povežemo želju i volju sa antičkim merenjem težine od kojeg smo krenuli, njihov susret u srpskom jeziku možda možemo pronaći u reči težnja, jer glagol težiti može da znači i biti težak, što nas asocira na antički talanton, ali i imati sklonost ka nečemu i volju za nešto, a upravo je volja presudna za realizaciju naših talenata – svoje urođene darove možemo učiniti plodnim jedino uz pomoć vrednog rada i snažne volje.