Lucidnost: Igra svetlosti i senke

Povod za temu sadržanu u naslovu ovog teksta nije baš najsjajniji, pre svega jer je vezan za promenu jedne loše prakse uočene na društvenim mrežama u poslednje vreme, pa se obavezujemo na samom početku da će se posle vrlo kratkog pametovanja i pomalo nekulturnog ispravljanja, brzo preći na neke zanimljivije priče do kojih je moguće stići. Radi se o tome da, uglavnom kada su tema nastupi ovdašnjih političara, mnogi upotrebljavaju reč „lucidan“ želeći da ih kvalifikuju kao lude, luckaste, sumanute, i slično. Naravno, svako ko koristi ispravno ovu reč će možda pomisliti da je preterano reći da ova pogrešna upotreba dobija razmere epidemije, ali iskustvo govori da je tako, a utešne reči za one pogođene ovom epidemijom jesu te da je uočeno da su i neke istaknute i učene osobe takođe sklone ovoj krivoj praksi.

Ako malo nagađamo o uzroku ove pojave, korišćenje reči lucidan u opisanom negativnom smislu može da bude povezano sa činjenicom da po obliku, tj. korenu, malo vuče na neko ludilo, pa je možda i razumljivo da lucidan zvuči luckasto, a svi poznajemo i stranu, uglavnom englesku, reč lunatic, kao i lunacy, za koje takođe možemo da nagađamo da doprinose ovoj pojavi. Srpski pridev lud, ili imenice ludak ili ludilo, ne kriju neku zanimljivu priču, imaju neki pretpostavljeni indoevropski koren, a samo poneki ne-baš-etimolozi povezuju lude i ljude, uglavnom svodeći ih na zajedničku podrazumevanu slbodu. S druge strane, reč lunatic, kao što je poznato, ako je definišemo etimološki, odnosi se na periodično ludilo koje je izazvano uticajem Meseca (lat. Luna – mesec).

Ako Mesec može da izazove privremeno ludilo, onda ono između dva ludila jeste lucidnost, dakle sasvim suprotna stvar. Naime, pridev lucidan znači jasan, svetao, blistav, pa ako nekome uputimo taj epitet, to nikako ne može imati pogrdno značenje. Naprotiv, bilo bi veoma lepo ako bi se, na primer, dosadašnje izlaganje u ovom tekstu moglo okarakterisati kao lucidno. Tako i u medicini, psihologiji, pravu, kada osoba koja pati od izvesnog duševnog oboljenja na trenutak povrati svest, ti „svetli trenuci“ se nazivaju intervalima lucidnosti. Zaključak je da ako je izlaganje nekog političara lucidno, onda govorimo o bistrini njegovog duha i svesti, a ne o njegovoj mahnitosti.

Lucidnost je reč nastala od latinske reči lux, lucis, koja označava svetlost, i od istog korena imamo i reč luča, koju uglavnom povezujemo sa Njegoševom Lučom mikrokozma, odnosno svetlošću mikrokosmosa, pri čemu bismo taj mikrokosmos mogli povezati sa nama samima, sa duhom čoveka. I dok Njegoš govori pre svega o duhovnoj svetlosti, poznajemo i pojmove vezane za svetlost razuma, odnosno doba prosvećivanja, prosvetiteljstva, kako nazivamo period kad je svetlost razuma počela da rasteruje mrak neznanja onog popularno nazivanog „mračnog srednjeg veka“. Zanimljivo je da su prve lampe nastale upravo u tom veku svetlosti i razuma, što vodi do zaključka, kako to kaže Englund, da postoji veza između materijalnog i duhovnog (pr)osvetljenja. 

Dok čovek tako, kao na nekoj kjaroskuro slici, živi između lucidnih momenata i pomračenja uma i ludila, jer ni zdrav razum nije apsolutna kategorija, vratićemo se na srpske političare, i to na jednog koji voli da interpretira italijansku pesmu „Santa Lucia“, jer je ona direktno vezana za ovu temu i imenom Lucia, izvedenim od pomenute latinske reči za svetlost. Ime iz naziva pesme upućuje na Svetu Luciju, mučenicu koju slave sve hrišćanske crkve, koja dobija značajnu ulogu i u Danteovoj „Božanstvenoj komediji“, jer upravo ona, po nalogu same Bogorodice, obaveštava Beatriče da je pesnik zalutao u „mračnu šumu“ i da treba da mu pomogne. Inače, Sveta Lucija je zaštitnica čula vida, a Bogorodica Dantea naziva njenim (Lucijinim) vernikom, što se povezuje sa izvesnom očnom bolesti Danteovom, koju on spominje u jednom drugom delu, a koju je navodno zaradio zbog intenzivnog čitanja (na nivou metafore možemo da se zapitamo da li je uopšte moguće da nas čitanje dovede u bilo kakav mrak i slepilo). U svakom slučaju, Beatriče je poslala Danteu Vergilija, te je počeo Danteov put spasenja iz mračne šume, a bolji vodič od Vergilija za izlazak iz nje ne postoji, jer, kao što znamo, Vergilije predstavlja svetlost ljudskog razuma.