Talenat: Teškoće darovitosti

Većina nas je u životu ispratila bar neki talent show, a javnost je ovih dana već u fazi iščekivanja novih sezona raznih sličnih programa. Ono što smo do sada naučili iz iskustva sa njima jeste relativnost značaja talenta takmičara, pa tako sudije u pojedinim takmičenjima posežu za rečničkim definicijama talenta, kako bi im to bio parametar prilikom ocenjivanja, dok se u nekim drugim traga za činiocima uspeha koji su potrebni pored samog talenta. Kada je u pitanju jezik, u srpskom je imenica talenat potpuno odomaćena pozajmljenica, ali i prilično opravdana, iako to može biti predmet diskusije, ali ne ove, jer ovde pratimo neke druge aspekte reči i koristimo pre svega etimologiju kao sredstvo (i izgovor) da se odredimo prema nekoj aktuelnoj temi ili pojavi. Naime, u antičkom svetu, talenat je najpre označavao meru za masu (određena količina vode, zlata, srebra), koja je naziv preuzela od grčke reči talanton, što je najpre označavalo vagu za merenje, pa zatim i samu jedinicu mere (oko 26 kilograma), da bi, najzad, talenat postao naziv za novac određene vrednosti (jedan talenat je vredeo npr. šest hiljada drahmi, što odgovara vrednosti 26 kilograma srebra). Talenat je kao novac ušao u Bibliju i tako dolazimo do značenja ove reči koje danas poznajemo.

Poznata biblijska Priča o talentima (ili talantima) je Isusova parabola zbog koje reč talenat svoje današnje značenje duguje hrišćanstvu. Kao što znamo, priča se odnosi na jednog gospodara koji pred polazak na put ostavlja svojim slugama izvesnu količinu talenata, kako bi po povratku video na koji način su oni raspolagali tim novcem i da li su ga na pravi način iskoristili. Poruka je jasna ako aktere ove alegorije tumačimo u hrišćanskom ključu: gospodar je Bog, sluge su ljudi, a talenti su darovi koje nam je Bog podario i koje treba da koristimo, a ne da budemo njihovi pasivni imaoci (aktivno delanje u skladu s onim što nam je podareno je put ka Bogu, a neaktivnost i dokolica daju prostora đavoljim silama). 

Za razvijanje talenta je, logično, posebno zainteresovana razvojna psihologija, a u njoj postoje različita tumačenja odnosa između darovitosti i talenta, pa se tako nailazi na shvatanja po kojima su u pitanju potpuni sinonimi, zatim na ona po kojima je darovitost potencijalna a talenat ispoljen, itd. Ako izuzmemo naučne terminološke razlike, ono što je zajedničko svim pedagoškim razmatranjima i onim vezanim za sve oblasi ljudskog stvaralaštva (poznate su reči velikih umetnika o odosu talenta i truda u procesu stvaranja) jeste pretvaranje urođenih sposobnosti u veštinu, a uspeh se uvek vezuje za aktivnost, rad i vežbanje. Dakle, kada u bilo kojoj ravni posmatramo reč talenat, bez obzira na to da li se u životu više vodimo rečima umetnika, Isusa ili naučnika, uviđamo da je delanje sastavni deo njegovog punog značenja i da u suštini talenat i ne postoji bez rada, pa tako nema ni izgovora za lenjost i pasivnost.

 

          U našoj priči o talentu preskočeno je jedno značenje ove reči koje je bilo prisutno mahom u romanskim jezicima u srednjem veku, kada je talenat značio želja ili volja, jer ova faza naizgled i nije toliko značajna za našu temu. Međutim, ako bismo nekako hteli da povežemo želju i volju sa antičkim merenjem težine od kojeg smo krenuli, njihov susret u srpskom jeziku možda možemo pronaći u reči težnja, jer glagol težiti može da znači i biti težak, što nas asocira na antički talanton, ali i imati sklonost ka nečemu i volju za nešto, a upravo je volja presudna za realizaciju naših talenata – svoje urođene darove možemo učiniti plodnim jedino uz pomoć vrednog rada i snažne volje.